Главни јунак наше приче, именом, презименом и надимком Петар Поповић – Пера Ложач(48), рођен у српској прованси, настањен у највећем дивљем насељу у Европи, радник обезбеђeња, запослен у Народној скупштини на радном месту ноћног чувара. Иначе, сасвим обичан лик, а надимак Пера Ложач добио је зато што је успевао да се наложи на све, баш све, политичке бајке у бившој Југи и њеним дериватима.
Наша приповест почиње 3. маја увече.
Пера је дошао у уобичајено време да преузме ноћну смену. Све је било пусто, јер већ трећи дан у Србији нико не ради, што због првомајског празника, за којим следи Велики петак, па Ускрс, све у свему недељу дана нико овде неће долазити, сем чувара. Иако је сваки кутак Народне скупштине покривен камерама, Пера највише воли да своју шихту започне темељним обиласком повереног му здања. Утврдивши да је све на свом месту, удобно се сместио на столицу у својој собици одакле је на многобројним мониторима могао да прати сваки покрет у згради. Већ одавно Пера не може ноћу да спава, па му трећа смена највише одговара. Упркос томе, ове ноћи он је задремао гледајући у екране за видео надзор. Тргао се из дремежа гоњен неким чудним осећајем да није сам. Био је сигуран да је све празно, али у великој сали где се одржавају седнице Скупштине, као да се нешто кретало. “Не буди лењ, Перо“, рече самом себи, па устаде и оде да види варају ли га очи, или тамо заиста неког има. Затекао је на вратима сале чистачицу Мару(59) како гунђа и пребројава нечију фамилију.
-Стока једна неваспитана! И то су ми вајни народни представници! Пи*да им материна безобразна, хохштаплерска!
-Маро, шта ћеш ти овде, у ово доба ноћи?
-Ју, Перо, препаде ме! Пу, пу, пу, шта радиш, човече?
-Ја сам на свом радном месту, и шта пљујеш к’о да си вампира видела! Ја тебе питам, опет, откуд ти овде овако касно?
-Чистим, бре, салу! Ови су је усвињили прописно. Свуда љуске од семенки и сунцокрета, жваке полепљене за клупе и столице, циркус један. Овако није било ни у биоскопу кад сам радила, оном тамо на Славији што је приказивао оне филмове, знаш, како да ти кажем – збуни се Мара, па чисто и поцрвене мало.
-Знам, знам, него је л’ си завршила? Ако јеси, ‘ајде сад лепо да те испратим, па да закључам.
Када је опет остао сам, Пера није могао да се отме утиску да га неко посматра, па је поново темељно обишао све просторије. Смирио се тек када је два пута обишао цео круг. Вратио се на своју “осматрачницу“, узео новине и почео да чита, повремено бацајући поглед на мониторе.
У глуво доба ноћи у великој сали за седнице Пера примети упаљена светла. “Шта је ово ноћас, је л’ мене овде неко зајебава?“ Док се то питао, помисли да се није опет она шашава Мара вратила да чисти у невреме, па пође према сали. Отвори врата и тамо га дочека таква ларма и дрека, као када је дан за посланичка питања. У неверици је гледао призор испред себе. Сала дупке пуна, и на галерији, такође, све претрпано. Али посланици нису они који дању седе овде, већ их има и оваквих и онаквих, и одрпанаца и краљева, витезова у оклопима и пастира са двојницама, четника и партизана, научника и књижевника, сви који су у Србији икад имали и парченце власти. А на месту за председавајуће највећа гужва. Ту су се гурали и за гуше ‘ватали Марко Краљевић, кнез Лазар, Карађорђе, Милош Обреновић, Душан Силни и све виђеније српске главе, па и понеки римски император се ту нашао у гунгули, неки од оних што су рођени на српском тлу. Трља очи, штипа се и шамара сам себе добри наш Пера, све мисли да сања.
-Мајку ти божју, Перо, помери се да прођемо Чича и ја! – зачу иза себе познати глас и ту се у моменту онесвести кад угледа Старог и Чичу како улазе у салу. Кад је дош’о себи, види Пера да се у сали све утишало, сви ћуте, једва да и дишу, а седницом председавају Чича и Стари. Већају ко ће од њих, покојника, поново међу Србље. Опет је дошла коса до бруса, задње време! За реч се јави Краљевић Марко.
-Ја се, часни мужеви српски, никако тамо не би’ враћао! И онај један пут било ми је доста, ал’ ме она сумлата књижевничка, Радоје од Домановића, и по други пут сместио међ’ њих, а како сам се тад провео сви добро знате. Знам ја да они кукају и зазивају и мене и све вас, као да би им се све муке њине и невоље намах скинуле са врата да се неко од нас појави тамо доле, али превртљиво је то, верујте ми на реч. Њима ни сви свеци са небеса не могу да доакају, а камоли неки од нас! Ако им Господ пусти кишу, кукају “Докле ће?“, ако ли кише нема, јаучу “Помори нас суша!“ И све тако, у круг. Маните се ћорава посла, лепо вам кажем!
-‘Ајде не будали, јадан, није ти прилика, ни теби, ни часноме племену Мрњавчевића. Не говори лудо, аветињо једна, не срамоти српскога имена. Ево, ја ћу, ако си ти пост’о така женетина! Ја ћу међу браћу нашу, да их браним од турскога зулума и неправде, да истријебим потурице!
-Који је, бре, овај? – зачу се са свих страна
-Господине Мандушићу – проговори Чича у својству председавајућег – молим Вас не прекидајте и не вређајте говорника, придржавајте се Пословника и дневног реда. Немате реч.
-Море, нек он тамо код Мила овако скаче и нек се буса у прса јуначка, немо’ овде да мрси и да ни замајава, имамо ми пречи пос’о! – одјекну жамор у сали.
-Којекуде, часни скупе, ја мислим да међу наше Србље пошаљемо мога кума, коџа Милоша Обреновића. Он је вешт и умешан човек, дипломата, како би се то рекло данас, умео је са турским пашама и агама, којекуде, знаће и са овим данас да се понесе.
-Ма, је с’ ти, вожде, померио памећу? Па, је л’ си ти заборавио шта отоич беше у Радовањском лугу?
-Којекуде, заборавити не могу, јер ево кад ‘оће време, све ме нешто жига у врату, али ако избави Србе сад, ја му праштам, којекуде, своју главу!
Овим речима вожд изазва дивљење целог скупа, а Пери, мученику нашем, заста кнедла у грлу од узбуђења у овом узвишеном тренутку. Коџа Милош, заваљен у баршунастој фотељи к’о паша на миндерлуку, сачека да се сви утишају, па се јави за реплику.
-Чиниш ‘волико, куме, фала ти на почести и поштовању, ја сам своје урадио. Дао сам им све што су тражили. Хтели су слободу, дао сам им! Хтедоше државу, и то сам им дао. Мало им било, казаше, ‘дај књаже Устав’ и то им дадох драге воље. Они не знадоше, чиниш ‘волико, шта ће са свим тим, па сад куку, Тодоре, да нам је овај или онај, да нас избави наших мука и јада, што рече Марко, зазивају ђа овога, ђа онога од нас и ништа друго и не раде. Ја не идем! Него, видите ли ви, браћо, ону двојицу, тамо поред Пере Ложача?
На то се сви окренуше ка вратима, а и сам Пера погледа око себе, и имаде шта и да види! Тик уз њега, седе Слоба и Зоран, прате скуп, али труде се да буду што неупадљивији. На књажеве речи, чисто као да се скупише и као да хтедоше да се завуку под скупштинску клупу, али беше доцкан.
-Њих двојицу би ја, чиниш ‘волико, вратио међу Србе! Најпосле они су последњи и дошли отуд, па најбоље познају ситуацију, још имају своје људе доле, па ће најбоље и помоћи!
Опште, френетично одобравање трајало је добрих пола сата! Само су Зоран и Слоба ћутали и чекали да сви поседају. Кад се и то десило, на опште запрепашћење, реч узе Пера Ложач.
-Ма, људи, где вам је памет, откуд ћете њих слати, још их народ псује и не зна се кога више проклињу. Само би направили горе, да вратите једног или другог, а ни обојица не би помогла.
-Господине, Перо, Ви немате право на реч, још нисте мртви! – поново се укључи Чича.
-Мајку ти божју, Перо, ти си још био дијете кад сам ја умро, али сјећаш се како сте живели твоји родитељи и ти у моје вријеме? Сваке године на море, бесплатно школство, бесплатно лијечење. Ево, реци је л’ било тако?
Пера стоји код врата и клима главом.
-Данас је и 4. мај, па би могао да се ја вратим међу Србе, прошло је доста вријемена, знам, пљували су и мене, али све чешће ме се сјећају по добру и по лијепом животу. Да се ја појавим, мислим да….
И, гле, чуда, сви се сложише! Полако почеше да ишчезавају, и светло у сали постепено се гасило. Само је Пера Ложач стајао на вратима и псовао себе радозналог, мрмљајући себи у браду:
-Па, друже Стари, ви и нисте Србин! Како ћете ви њима помоћи, кад сами себи не могу?!