Ускликнимо с поштовањем светој баштини нашој!

Возим се градским превозом, одлучих мало да посетим старог пријатеља и угрејем се шољицом чаја. У једном тренутку иза мене седоше деца, били су то ђаци завршних година основне школе, или можда пак прве године средње. Волим тако да ослушнем дечачке догодовштине и чујем њихов поглед на овај све сумонрији свет. У једном тренутку, један дечачић започе арогантно да добацује: “Ко је тај лик Свети Сава и зашто га сви толико форсирају”? Други добацује: “Ма шта је битно ко је и шта је, битно да имамо час мање, биће прослава, бесплатно пиће и вероватно нешто слатко”. Јавила се и једна девојчица која се супротставила речима да је Сава градио манастире, како би народ имао где да нађе утеху, да би данас свештеници то злоупотребили па зарађују на верницима. После се разговор свео на галаму, негодовање, блаћење цркве и државе. Зачудило ме да нико није исправно одговорио ко је заиста био Свети Сава. Већ сам почео да се питам да ли неко од њих зна да му је право име Растко Немањић. У том тренутку размишљања аутобус је стао на станици где сам морао сићи.

Видно узнемирен незнањем омладине о нашој историји, култури, баштини нашој, одлазим код старог пријатеља. Стигох и до његових врата. При уласку уљудно смо се поздравили и чврсто стегли руке. Седим тако замишљен на фотељу и угледам странице дневних новина. Кад чуда, отворена страница на којој великим словима пише, тако да сам и без наочара могао прочитати:”У каквом су стању домови културе у војвођанским општинама”. Док је пријатељ постављао чај успех да прочитам цео чланак. Сетих се времена кад сам присуствовао бројним представама. Једва сам чекао недељу поподне, са друштвом да погледам драму, комедију, или можда неки култи филм. Сећам се сваке прве недеље у месецу одржавао се фолклор, народна музика, где смо и ми млади и стари били одевени у народну ношњу.

Прочитах како су Домови Културе препуштени зубу времена. Све позитивно и добро је нестало. Данас сви гледамо напред, оснивамо неки приватни бизнис, погледамо неки страни филм на рачунару. Сви мисле исто: “Зашто бих се малтретирао да одем до своје културно-васпитне институције Дома Културе, кад све могу наћи на интернету”? То размишљање нас је довео до овде, где смо. Не знамо своју сопствену културу. Не знамо да ценимо своју културу и традиционалне вредности. Многи народи кад су заборавили ко су, нестали су са мапе света. Ако нешто не будемо предузели чека нас судбина бројних народа који су били велики, богати, јаки, али кад су заборавили ко су, нестали су.

Разумем да су времена тешка, економија нам је лоша, привреда још гора, али ако се затвори фабрика отвориће се кад тад друга, или ћемо се квалификовати за неки други посао. Али кад изгубимо културу, губимо и идентитет, а онда нестајемо. За ово што чинимо сами себи не треба нам спољни фактор, нити теорија завере, сами се стидимо своје прошлости и својих вредности, за то нам нико није крив. Сами себе водимо у амбис. Морамо се као друштво дозвати свести и ценити своју прошлост, културу и традицију. Не смемо заборавити 900 година од Стефана Немање, не смемо заборавити Црњанског, Нушића… Зашто не обележавамо стогодишњицу Балканских ратова, па тад смо ослободили свој народ, ослободили смо средњовековну државу, коју опет губимо?! Морамо водити рачуна о својој култури, ако нећемо ми, други сигурно неће. Ако не желимо да опстанемо као народ, не треба да кривимо друге, сами заборављамо своју прошлост, традицију и дику. Сви морамо ставити прст на чело и почнемо да поштујемо себе и своју културу. Људи који се никад не осврћу на своје претке неће гледати ни унапред, према потомству. Само самопоштовањем, часном традицијом и богатом културом можемо успешно прегрмети кризна времена и привући Европу и свет код нас. Својом драгоценом културом и историјом бисмо достојанствено и часно упловили у светске токове.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *