Uskliknimo s poštovanjem svetoj baštini našoj!

Vozim se gradskim prevozom, odlučih malo da posetim starog prijatelja i ugrejem se šoljicom čaja. U jednom trenutku iza mene sedoše deca, bili su to đaci završnih godina osnovne škole, ili možda pak prve godine srednje. Volim tako da oslušnem dečačke dogodovštine i čujem njihov pogled na ovaj sve sumonriji svet. U jednom trenutku, jedan dečačić započe arogantno da dobacuje: “Ko je taj lik Sveti Sava i zašto ga svi toliko forsiraju”? Drugi dobacuje: “Ma šta je bitno ko je i šta je, bitno da imamo čas manje, biće proslava, besplatno piće i verovatno nešto slatko”. Javila se i jedna devojčica koja se suprotstavila rečima da je Sava gradio manastire, kako bi narod imao gde da nađe utehu, da bi danas sveštenici to zloupotrebili pa zarađuju na vernicima. Posle se razgovor sveo na galamu, negodovanje, blaćenje crkve i države. Začudilo me da niko nije ispravno odgovorio ko je zaista bio Sveti Sava. Već sam počeo da se pitam da li neko od njih zna da mu je pravo ime Rastko Nemanjić. U tom trenutku razmišljanja autobus je stao na stanici gde sam morao sići.

Vidno uznemiren neznanjem omladine o našoj istoriji, kulturi, baštini našoj, odlazim kod starog prijatelja. Stigoh i do njegovih vrata. Pri ulasku uljudno smo se pozdravili i čvrsto stegli ruke. Sedim tako zamišljen na fotelju i ugledam stranice dnevnih novina. Kad čuda, otvorena stranica na kojoj velikim slovima piše, tako da sam i bez naočara mogao pročitati:”U kakvom su stanju domovi kulture u vojvođanskim opštinama”. Dok je prijatelj postavljao čaj uspeh da pročitam ceo članak. Setih se vremena kad sam prisustvovao brojnim predstavama. Jedva sam čekao nedelju popodne, sa društvom da pogledam dramu, komediju, ili možda neki kulti film. Sećam se svake prve nedelje u mesecu održavao se folklor, narodna muzika, gde smo i mi mladi i stari bili odeveni u narodnu nošnju.

Pročitah kako su Domovi Kulture prepušteni zubu vremena. Sve pozitivno i dobro je nestalo. Danas svi gledamo napred, osnivamo neki privatni biznis, pogledamo neki strani film na računaru. Svi misle isto: “Zašto bih se maltretirao da odem do svoje kulturno-vaspitne institucije Doma Kulture, kad sve mogu naći na internetu”? To razmišljanje nas je doveo do ovde, gde smo. Ne znamo svoju sopstvenu kulturu. Ne znamo da cenimo svoju kulturu i tradicionalne vrednosti. Mnogi narodi kad su zaboravili ko su, nestali su sa mape sveta. Ako nešto ne budemo preduzeli čeka nas sudbina brojnih naroda koji su bili veliki, bogati, jaki, ali kad su zaboravili ko su, nestali su.

Razumem da su vremena teška, ekonomija nam je loša, privreda još gora, ali ako se zatvori fabrika otvoriće se kad tad druga, ili ćemo se kvalifikovati za neki drugi posao. Ali kad izgubimo kulturu, gubimo i identitet, a onda nestajemo. Za ovo što činimo sami sebi ne treba nam spoljni faktor, niti teorija zavere, sami se stidimo svoje prošlosti i svojih vrednosti, za to nam niko nije kriv. Sami sebe vodimo u ambis. Moramo se kao društvo dozvati svesti i ceniti svoju prošlost, kulturu i tradiciju. Ne smemo zaboraviti 900 godina od Stefana Nemanje, ne smemo zaboraviti Crnjanskog, Nušića… Zašto ne obeležavamo stogodišnjicu Balkanskih ratova, pa tad smo oslobodili svoj narod, oslobodili smo srednjovekovnu državu, koju opet gubimo?! Moramo voditi računa o svojoj kulturi, ako nećemo mi, drugi sigurno neće. Ako ne želimo da opstanemo kao narod, ne treba da krivimo druge, sami zaboravljamo svoju prošlost, tradiciju i diku. Svi moramo staviti prst na čelo i počnemo da poštujemo sebe i svoju kulturu. Ljudi koji se nikad ne osvrću na svoje pretke neće gledati ni unapred, prema potomstvu. Samo samopoštovanjem, časnom tradicijom i bogatom kulturom možemo uspešno pregrmeti krizna vremena i privući Evropu i svet kod nas. Svojom dragocenom kulturom i istorijom bismo dostojanstveno i časno uplovili u svetske tokove.

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *