Šta je cenzura u XXI veku?

 

Ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac je jednom prilikom rekao: „U zemljama gde postoje velike debate o cenzuri u medijima bespredmetno je govoriti o tome da li postoji cenzura“. Možda bi ova definicija cenzure imala osnova u novovekovnom društvu, ali danas nikako. Postavlja se pitanje zašto uopšte postoje debate o cenzuri, ako ona nije prisutna u našem svakodnevnom životu. Možda bismo mogli da se složimo s ministrom kulture i informisanja, da nismo nemi svedoci gašenja kritičkih emisija, da novinari koji postavljaju pitanja nadležnima, nisu ugroženi, da oni koji još uvek pokušavaju da se bave istraživačkim radom, što im je u opisu posla, nisu etiketirani od „političke elite“ kao državni neprijatelji broj jedan ove male, bedne i osiromašene Srbije.

Cenzura u XXI veku označava isključivanje nas građana iz procesa donošenja odluka. Svedoci smo da su mediji i građani izgubili svoju poziciju u društvu. Mediji više ne informišu građane, što dovodi do zaključka da smo mi građani van procesa donošenja odluka. Uzrok ovakvom stanju građana i medija jeste to što se politička komunikacija osamostalila. Posledica osamostaljenja političke komunikacije jeste ta da danas nemamo inforacije od značaja, nema debata, dijaloga, kritike, već funkcioneri izdaju izveštaje za štampu, drže duge, jednolične monologe u kojima ništa ne kažu. Nemamo sučeljavanja mišljenja, nema objašnjenja, nego samo izjava da to tako treba i mora jer oni tako kažu. Kad i zašto smo mi našim takozvanim političarima, biznismenima, stručnjacima dozvolili da nas marginalizuju, da nas ubede da nismo dostojni razmišljanja, govora, stava, ideje? Zašto smo pristali da za sebe kažemo da smo bezumni, besvesni, bezidejni, nekritični, i da svi oni znaju bolje od nas i da bolje od toga ne može? Oni nas prozivaju svakodnevno u svojim govorima kako svako od nas misli da zna najbolje, ali niko neće ništa da preduzime, dok su oni hrabri, odvažni, mudri, stručni i preduzimljivi. Istina je da možda ne znamo, možda nismo preduzimljivi, ali nismo ni dobili priliku da učestvujemo u donošenju odluke, jer sve su one pod velom državne tajne. Naši odvažni, hrabri i mudri državnici su nas svojim bezgrešnim odlukama doveli na rub egzistencije, a državu na rub suverenosti i nezavisnosti. Svako ko se usprotivi njihovoj pametnoj rečenici biva etiketiran plaćenikom, izdajnikom, ovakvim, onakvim. Naše pravo kao građanina Republike Srbije jeste da budemo informisani i budemo uključeni u proces donošenja odluka.

Ministar Tasovac uporno govori kako cenzure nema, no da li gospodin Tasovac iz medija može na osnovu neke emisije, nekog teksta predvideti neki događaj u društvu, da li može prepoznati aktere? Da li iko može iz medija dobiti informaciju kako da ostvari svoja prava? Na veliku žalost mi ovakih informacija u našim medijima ne možemo pronaći. Možemo pronaći stranačke biltene, promocije funkcionera, starleta, stručnjaka, propagandnog materijala ima na pretek, kao i etiketiranja onih koji malo i razmisle, pa postave koje pitanje, ili ponude neki drugi ekonomski, politički, socijalni put.

Cenzura podrazumeva i neprekidno bavljenje dominantnom temom, kao što je ekonomija. Međutim, društvo koje je institucionalno, kulturno i duhovno osiromašeno vapi za njemu relevantnim temama. Relevantne teme su i šta podrazumeva Briselski sporazum, da li je Kosovo nezavisno ili nije, koja su prava Srba na Kosovu, zbog čega je nastao problem Vlaha i njihovih prava, zašto država Srbija ima nekoliko desetina hiljada nepostojećih građana, koji ne poseduju lična dokumenta, pri tom nema informacije kako da pribave ista, da li iko zna zašto prosvetari štrajkuju, zašto su advokati štrajkovali, da li znamo kako država raspoređuje i troši novac iz budžeta, da li znamo naša prava kao radnici, kao studenti, penzioneri, kao nezaposlena lica, kao samohrane majke? Da li znamo ko je zadužen za naš problem? Nemamo odgovore na pitanja jer smo bombardovani političkim sadržajem, a etičkih gotovo da i nema.

Cenzura! Zaprepastili ste se? Zašto? Ako se osvrnemo u retrovizor videćemo da su u aktuelnom premijeru vrlo bliski Vladimir Beba Popović koji je u vreme Đinđićeve vlade imao ulogu obračuna s neposlušnim novinarima. Takođe Aleksandar Vučić je u svom kabinetu angažovao i Ljiljanu Stojanov Džesi, koja je bila šef pres službe Borisu Tadiću tokom predsedničkog mandata. Takođe savete i časove premijeru Vučiću ne drže samo Bler, Guzenbauer, već i jedna od najomrženijih ličnosti Velike Britanije gospodin Alister Kembel nekada moćni gospodar britanskih medija. Upamćen je kao čovek koji je medije držao pod kontrolom, bezobzirno i surovo je uredjivao članaka i tekstove, čak je koristio i policijske informacije o privatnim životima ljudi za vređanje neposlušnih i politički nepodobnih novinara, ministara, poslanika… Da li smo još uvek zaprepašćeni što nam je medijska slika danas ovakva kakva jeste?

Ako mislite da je rešenje veći broj privatnih medija, grešite, oni su pod još većom kontrolom od javnog. Opšte je poznato da je u Srbiji uspešan privrednik onaj koji ima „veze“ s uspešnim političarima. Onaj koji je u dobrim odnosima s političarima dobija potrebne informacije za realizaciju svog posla, dok zauzvrat oni osnivaju listove ili kupuju medijske kuće. I stranci mogu da poseduju mediji, ali se onda na njih vrši pritisak preko političkih veza i nepodobnima se zabranjuje oglašavanje. Ovo je posledica stvaranja političkog kapitalizma na marginama postojećeg sistema. On postoji i dopušta se njegovo bivstvovanje jer je potreban kao takav centru moći. Potreban je da ostvari neinformisanost građana, da se stvori lažna slika o postojanju ravnopravnosti, vladavini prava, bezgrešnosti političkih lidera i uspešnih biznismena. Stvara se atmosfera gde nema alternative i programa.

Ministre kulture i informisanja, najgora stvar za državu jeste kad se mediji bave sami sobom.

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *