Профил просечног грађанина Србендијe

Да бисмо направили одређење, било које особе и разумели сва њена (не)сналажења, морамо да је сместимо у одређено време и контекст. Ту збрка и настаје. Чини ми се да се прошлост, садашњост и будућност у Србендији свађају као комшије – или ми се не чини? Ако све потребе, разматрања, паметовања и тежње једног Србендијанца осмотрим онако – добрано, чини ми се да ћу завршити у прошлости, без икаквог изгледа, да очекујем развој лика и дела неког Србендијанца, осим дела у камену са ликом на њему; за годину, две, десет или седамдесет – кад коме дође време. Не, немам никакав времеплов да бих знала како нас уствари чека прошлост, већ интернет и гомилу људи около-наоколо, које сусрећем свакодневно… И док Србендијанци мисле како не читам оно, што жврљају по порталима, форумима и којекуде и не обазиру се шта причају на јавним местима (градском превозу, кафани, пијаци, у реду за позоришну карту или знате ону личну карту – тамо где је некоме смештен читав животни профил…) ја итекако све проматрам и слушам и читам, филтрирам, све правећи портфолио Србендијанаца, који прича шта је „негда било“.

Кад већ причамо о прошлости, која је толико омиљена у Србендији (где многи нису чули за појмове – сутра, будуће, следеће; ама не, само знају за ономад), не могу, а да не поменем опште интересовање (пуно „лајкова“, а и коментара подршке…) за текст на једном порталу, који се тиче најученије жене Балкана – првог доктора наука из ове наше мале земље; уствари реч је била о Ксенији Атанасијевић. Но све би било изненађујуће добро што толико Србендијанаца „баца поглед“ на текст о научници, да наслов није у вези са њеним гробом(?), који нема ко да плати… Драги моји, да се ми не бисмо погрешно разумели, понадала сам се ја да Србендијанце и Србендијанке (ово дупло написано је због политичке коректности) занима прећутано научно слово, па тек да проверим, „раме уз раме“ са поменутим текстом поставим емисију, са почетном причом о првој жени из наше државице, која је добила титулу доктора наука, али већи део емисије је о три научнице, које сада живе и раде, које су младе и суочавају се са недостатком новца за своје експерименте, радове, истраживања; ту су поред нас и боре се да својим радом оплемене садашњост и олакшају будућност…АЛИ НЕ, нико ни да прокоментарише, како и би, кад наслов није сензационалан, а и не помиње се никакво обележје прошлости, илити „старе славе“.

Не кажем да не треба водити рачуна о томе да упокојени учењаци имају споменик, али тврдим да ови што сада делају, морају имати и средства и разумевања, но не чух то од неког сународника – можда зато, јер се о томе само шапуће, или ништа не зна или зато што су учене жене у питању; али замислите, ни једна Србендијанка није ни слово потрошила на научнице! По мом суду, треба поставити приоритете, иначе ће се о садашњим и будућим научницима (ако их буде било), као и њиховом раду и остварењима, сазнавати само са натписа на споменику – ако буде имао ко да их плати…

Тако данашњи Србендијанци, некако немају осећај за време, губе просторну перцепцију, поприлично дезорјентисано говоре само о ономе што је било (тако је лакше, ваљда се теше, како немају никакве везе са тим шта ће у Србендији бити), кажу како је било лепо и лепо се живело, а и ратовало се, побеђивало се и ишло даље. Скоро сваки становник је поносан на оно што је БИЛО, а врло често у садашњости има „има болове у пределу к….“, због зебње (или промаје) шта ће се догађати сутра, па због тога једини смисао виде у „рупама на саксијама“, комшијском комодитету и како га покварити, затим се опет помало врате на оно што је било… Него, да се зна, нађе се и по неки Србендијански изрод (чудак), који пожели да се бави будућношћу, па чак и вредним и корисним стварима за садашњост, али ретко их срећем – чула сам да умеју и да прескоче “тарабу“ од Србендије, па се после ни не врате; а за њих ће чути много касније неки Србендијанци, који ће да причају о томе шта је било са одбеглим Србендијанцима…

Биљана М.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *