Zadružni konj

Braćo, da vi pričam šta je bilo sas moju Kasandru onomad. Nestalo nam ‘leba, pa ti moja Kasandra pođe u nabavku. Ona uvek ide da nabavlja u deluks kantejneri, na Dedinje. Tamo uvek ima najbolja ponuda, gospoje pazu šta jedu, neću one dva dana isto jelo da iznosu na astal. Jedino što ne jedu beli ‘lebac, nego neki itergralni, crni, ‘bem li ga kaki je! Al’, navikli smo. Povela Kasandra u nabavku i četiri naši deca, i taman kad stigoše kod kantejner, vidu oni nešto s’ mrda. Oni se prestravu, a  neki gospodin s’ okrene, sav izujedan od stršljeni po usta, pa i’ pita šta tražu ovdi u ovo doba. Kasandra kaže njemu to je naš rejon, mi tu svaki dan nabavljamo šta ni treba, i sve je po protokol i dogovor. A onaj gospodin, kaže njojzi, što ne ode tamo kod kvantašku pijacu, tamo ima veliki marketi i više roba.

-A gospodin, tamo nema ništa, samo trulo voće i kurtoni, tamo radi moj brat Tarzan, on trguje sas ti kurtoni.

-Sram Vas bilo, kako se to izražavate, još pred decom!

-Pa, šta se ja izražavam, kad je tako, sve kutije se pravu od ti… (dalje…)

-Dobar dan.

-Dobar dan, izvolite, kako mogu da Vam pomognem?

-Znate, već sam neko vreme ovde, obilazim oko zgrade, a nikako ne vidim gde je ulaz.

-Morate mi prvo reći jeste li Vi član našeg Kluba?

-Nisam, formalno. Ali kao da jesam!

-Gospodine, da biste ušli u Klub, najpre morate da podnesete zahtev za članstvo, onda Vam mi dodelimo status kandidata, pa zatim čekate da Vas pozovemo na pregovore…

-Ali, gospođice, ja već imam status kandidata!

-A tako! Samo da vidimo….kako se zovete? (dalje…)

Čovek je, osim nekih izuzetaka, društveno biće. U toj disciplini naročito prednjači i uživa nedorasli deo čovečanstva. Evo moja srednja ćerka, ljubi je majka, mnogo voli da se druži. A ta njena aktivnost mene, uglavnom, ostavlja bez teksta.

Tu skoro, ode ona na ekskurziju. Tamo pokupi neko društvo i dovede ih, ni manje ni više, nego pravo kući. I još ih, tako netipično za nju, podeli sa sestrama. Ne odvaja se od njih ni danju ni noću, a ni oni od nje. Nije da sam ja neki odljud i da ne volim decu i druženje. Naprotiv. Međutim, društvo koje je moja ćerka stekla, prava je noćna mora za svaku majku. Oni se zovu PEDICULUS HUMANUS, u našim krajevima poznatije kao vaške! (dalje…)

Moj život je fenomenalan! Ja sam, konačno, srećna i zadovoljna sobom. I sve mi je lepo, i svi su dobri, sve ima smisla. Najzad sam srela čoveka svog života.

Do toga dana činilo mi se da se nalazim u predvorju pakla. Kod kuće milion i jedna obaveza. Muž i deca, svekar i svekrva. Svi nešto zanovetaju, pridikuju, sole pamet, a kad treba nešto konkretno uraditi, imaju pametnija posla. Dođe tu, boga mi, i do žešćih verbalnih okršaja. Deca su mala, i u njihovoj prirodi je da zavise od majke i njene pažnje, da zahtevaju i dobijaju svu njenu posvećenost. I to mi nikad nije padalo teško.

Problemi nastaju kada deca odrastu, a njihove majke to nikako da shvate, niti njima dozvoljavaju da prihvate tu činjenicu. Zato su svekrve i snaje uvek u velikom neprijateljstvu, naročito ako žive pod istim krovom. (dalje…)

Opet su nastupili ONI dani u mesecu. Nervozna sam i džandrljiva, nepodnošljiva.  Ne samo da bih se svađala sa svakim ko mi pređe put, nego bi’ bila u stanju da nekoga lepo izujedam. Tri puta sam izvrtala torbu na postavu. U novčanik mi se uselio pauk, štrika one svoje mreže, i mahne mi svaki put kad tamo zavirim. Posle se cinično cereka, skot jedan bezobrazni. Merkam dečije kasice i stalno ih zapitkujem da im nije ostao koji dinar od užine. Jedva sam nekako nakuckala za kiflu i jogurt, samo da me one rospije iz kancelarije ne gledaju k’o belu vranu.

Dok sluđena idem na posao, prisećam se kako sam se radovala prvoj plati i kakve sam sve planove pravila puna poleta i (ne)realnih želja. Kao što je red, prvu platu sam potrošila na čašćavanje rodbine i prijatelja. Onda su počela kašnjenja, koja su se prvo merila danima, nedeljama, pa i mesecima. Na kraju je to izgledalo ovako: kad uzmeš platni listić imaš za pola kile mesa, dok podigneš keš u banci bude dovoljno za 200 grama kafe, a kad stigneš u prodavnicu cela plata zalegne za tuce šibica. (dalje…)

Jutros  je u štalu, ničim izazvan, nenajavljen i bez pratnje, došao Vođa. Podigao je svoj beli štap i obratio nam se:

-Demokrate, građani, štalski momci i ostala stoko! Ova godina bila je teška za sve nas. Dolazeća, 2012. biće još teža!

Zatim je nekoliko puta mahnuo štapom kroz vazduh i nastavio:

- U svakom slučaju želim vam da predstojeće praznike provedete u dobrom raspoloženju, a ako se Svevišnji sa nebesa i Angela iz Dojče Bundesa smiluju na nas, da se dogodine vidimo u Evropi!

Spustivši beli štap, okrenuo se i izašao.

U štali je nakon toga dugo vladao muk. Čak su i pacovi po svojim rupama zanemeli. Prva se javila koza Seka:

-Ode nam Vođa, a mi ga ne ponudismo ni da sedne, ni da nešto popije, a kamo li da mu neko čestita Novu godinu. (dalje…)

Probudim se ja jedno jutro malo ranije nego obično. Celu noć snjala sam neke pokojnike kako se svađam sa njima, pa mi nije više ni bilo do spavanja. Ustanem, izađem napolje i vidim mraz se zabeleo po dvorištu, 4-5 stepeni ispod nule, sigurno. Na brzinu na’ranim kokoške i kera, pa trkom u kuću da naložim vatru. Dok sam se ja baktala oko smederevca (prokletinja neće da povuče, samo puši i dimi), ustade i moj Jovica, zaviri u kujnu i onako bunovan ode da obiđe i namiri stoku. Taman sam spremila doručak i htela da pođem da zovem dedu, kad me on pozva da izađem napolje.

-Šta ću napolju, deda, vidiš da je ‘ladno, ‘ajde i ti u kuću da jedeš.

-Neću da jedem, nisam gladan.

Vidim, deda se dobro obuk’o, obuo postavljene čizme, na glavu natuk’o šubaru, a preko ramena prebacio neku staru čobansku torbicu. U jednoj ruci drži štap, a drugom se podbočio.

-Slušaj, snaja, idem ja da obiđem šumu. (dalje…)

Naša zadružna štala je veoma zanimljivo mesto za život. Kod nas nikad nije dosadno i uvek se nešto dešava. O štali najviše vodi računa naš gazda Bora. To je jedan jako fini gospodin, koji doduše nikad nije uzeo u ruke vile da počisti štalu, ali nam  zato obezbeđuje hranu. Seno  nije baš nekog kvaliteta, ali može da se preživi. E,  al’ nekako svake četvrte godine to budu gozbe za pamćenje.

Na svake četiri godine gazda Bora menja štalske momke. Mi smo dosad uspeli, sa našom marvenom pameću, da shvatimo da on ustvari organizuje neku vrstu nadmetanja među štalskim momcima, pa koji se bolje pokažu, a on njih pusti da u štali vode računa o nama. Uglavnom se tu vrte isti tipovi, ali uvek se ubaci i po neko nov. Nama je tada super! Zato što ti štalski momci pokušavaju da gazda Bori dokažu kako su sposobni i vredni, pa stalno navraćaju kod nas u štalu, donose nam najbolje seno i prostiru pod nas najmekšu slamu! Tih se dana mi onako malo i podgojimo, a i timare nas češće, pa nam se dlaka sija kao pred neki sajam poljoprivrede. (dalje…)

Šalterologija je oblast primenjene nauke, koja proučava i definiše pojam i svrhu šaltera.

Čovek ima nezgodnu naviku da zaviruje i zavlači nos u razne rupe. Zbog toga su svi šalteri mali, najčešće okrugli, mada mogu da budu i četvrtasti, kao prozorčići ili šuberi. Bez obzira na oblik, uvek su nekako u visini pupka, e da bi se krajnji produkt evolucije i vrhunska božija tvorevina dovela u četvoronožni položaj i perspektivu žabe. (dalje…)

Zdravlje je najveće bogatstvo. Zato nas toliko i košta!

Ako počne da vas žiga, probada i slično, pa rešite da odete do najbliže ambulante, dobro se pripremite. Kad prođete visinske i psihofizičke pripreme, pozdravite se sa familijom i komšijama, pa put pod noge, pravac u dom zdravlja. Mobilni obavezno napunite, trebaće vam. Odličan je za ubijanje dosade, a i da pozovete hitnu pomoć, ako vam pozli.

Kad stignete gde ste naumili, predstoji vam savladavanje nekoliko prepreka. Prva, najvažnija i najteža, šalter. Ako u DZ ne poznajete čak ni čistačicu, stajaćete izvesno vreme sa knjižicom (i ev. rezultatima), kao obelisk. Najbolje da stojite što bliže vratima, da bi vas pre uočili. Kad sestra prođe pored vas, ili (dalje…)