Zadružni konj

U našoj zadruzi je došlo vreme da malo pospremimo. Došlo je proleće i vreme je za čišćenje. Nakupilo se svakojakog đubreta u našoj zadruzi ali nema ko da ga odnese. Najveće đubre je u Upravnoj zgradi. A ona se retko kada čisti. Neki pričaju da se čisti na svake četiri godine. Ja im ne verujem. Jedno te isto đubre je unutra. I tako, đubre se gomila i goji. Od smrada đubreta se teško diše. Meni kao prasetu i nije nešto teško ali šta će ostale životinjke?

Ovi što rade u Upravnoj zgradi umesto da počiste i dalje gomilaju đubre a i račune za komunalije. Kažu nam da đubre ostaje i da samo mi možemo da ga počistimo. Težak je to posao, đubre se čvrsto zalepilo za zidove. Pre nekih deset i kusur godina u upravnoj zgradi je bilo neko crveno đubre. (dalje…)

Baba Simana je ustala rano kao i svakoga jutra da nahrani krave. Živela je od prodaje mleka i veštičarenja. Ponekad zaluta u njeno selo poneki nevoljnik kome treba pomoć, pa uz minimalnu naknadu od 100 eura može da porazgovara sa svojim počivšim precima ili da sazna budućnost. Juče je imala neke čudne goste koji su hteli da razgovaraju sa pokojnim Markovića zetom. Muka i nemaština natera babu da malo laže i popuni prazninu u džepu. Nije ona mogla da prizove Markovića zeta. Nije mogla da prizove njegovu dušu jer je on za života svoju dušu izgubio, a možda mu je i žena uzela. Da ne dužim više, uđe baba u štalu i tamo je sačeka grozan prizor. Njene krave su tužno mukale, a vimena su im bila gotovo prazna.

Kuku meni, šta je ovo? Al’ je đavo, al’ su mađije, al’ nešto teže od oboje? Kaži, Belka, šta je to sa tobom? Baba Simana je govorila nemuštim jezikom. (dalje…)

Dođosmo ovaj moj mali Bucko i ja na Homolje. Tražimo vračaru koja priziva mrtve. Samo ona može da mi pomogne. Nije bilo lako. Onaj Mrka navalio na onaj koridor 10 k’o mutav na telefon, a ove rupe po putevima ja li ću da popravljam? Selo Brzohode -jeste malo sutra, jedva da 40 možemo da postignemo. A ovaj moj vozač se pravi fin. Vozi polako službeni auto kao da ne znam da je onomad pregazio pokojnika na putu. Prođosmo i još nekoliko sela. I još jedan lepi grad i dođosmo do baba Simane. Parkirasmo kola.

-Ajde, Bucko, izlazi i pazi da nešto ne zabrljaš!

-Neću, gazda, pendreka mi.

-Pomaže Bog, baba!- reče bucko.

Baba ga samo pogleda: -Vi mi nazivate Boga što u njega ne verujete!? Šta vam treba? Niste sigurno došli po sir i kajmak. A, ako i jeste da znate da za džabe nema! (dalje…)

“Maliiii!”,  razdrah se.

„Izvolite gazda, zvali ste. Baš lepo izgledate od jutros.

„Nisam tebe zvao, al’ ajd’, kad si već došao skuvaj mi kafu.“

„Odma, gazda…“

„I pozovi mi onog malog debelog.“

Posle par minuta pojavi se i bucko. (dalje…)

Ja mnogo volim kada dodje ovo vreme pred izbore. Još uz to je i proleće počelo. Sve miriše na ustajalu žabokrečinu i budi mi nadu u bolje sutra koje nikada neće doći. Milina jedna. Sa bilborda nam se smeše nasmejani političari. Smeše , ma crkavaju od smeha. Pokazuju nam svoje blistavo bele zube kao da reklamiraju zubne paste. I svi se toliko brinu o nama. Ma pocrkaše od brige. Sreća moja pa ne gledam mnogo tv. Bar, iz kuće mogu da ih izbacim kada ne mogu iz života.

Ima ova kampanja i svojih dobrih strana. Baš sinoć ostadoh bez upaljača. Valjda će neka stranka da se seti da mi pokloni neki. Ne mora da bude nešto kvalitetan, samo neka izdrži do sledeće paklice. A i hemijske olovke bi bi mi dobro došle. Sakupljaćemo i štampani materijal. Biće nam puni poštanski  sandučići kojekakvih šarenih laža. (dalje…)

E, pa, da vam se pohvalim. Postao sam kandidat za prestižnu nagradu od 500.000 evra! Malo li je na ovu sirotinju!? Nije mi bilo lako. Dugo vremena mi je trebalo da ispunim sve uslove. Ali vredelo je. Sakupio sam 61 dinar, otišao do državne lutrije i uplatio loto. To je već gotova stvar. Ja samo treba da sačekam izvlačenje i pare su moje! Ja već sutra mogu da budem na nekoj obali i da uživam ili da finansiram nekog političara, pa da budem vladar iz senke. Ma, jok, ja ću na osnovu ove kandidature da tražim kredit od banke. Ma, ko ne bi meni odobrio kredit? Pa tu je stvar rešena. Čim sam popunio tiket za loto ja sam postao kandidat za mnogo veće pare nego što bi mi banka dala.

Sem toga komšinica od preko puta je postala kandidatkinja za moju švalerku. Nema veze da li ću ja nju da pamprčim ili ne. Bitno je da se ona meni sviđa i da sam ja njoj dodelio status kandidatkinje. (dalje…)

Našao sam rešenje za naše društvo! Kako iskoreniti kriminal, smanjiti državni aparat, smanjiti poreze, smanjiti bankarske kamate, kako uspostaviti bolje i sigurnije društvo – i to sve u jednom potezu! ! ! A, ne! Ako ste pomislili da sam marksista i da sam pristalica teze o odumiranju države – pogešili ste. Nisam poveden ni anarhičnim idejama o potpunom bezvlašću. Na ovim našim prostorima nikakvi liberalni načini upravljanja društvom nisu prolazili dobro ni za vladara ni za podanike.

Da ne dužim, upravu ovom zemljom treba da pruzme mafija. I to ne ova naša nego ona prava, sicilijanska. I ovi naši su potekli iz redova našeg naroda tako da su previše alavi a i svakom našem čoveku draže je parče vlasti od bilo čega.

Tako lepo mi da zamolimo Sicilijance da dođu malo kod nas. Ma, šta malo, neka dođu bar na jedno 500 godina kao i Turci. Pa kada pokvarimo i njih sami će da pobegnu a posle neka se nađe neko drugi ko će da razbija glavu sa nama ovakvima kakvi smo. (dalje…)

Mi smo narod vrlo talentovan za genetiku.

Ne mislim ovoga puta na našeg proslavljenog lekara koji je stekao slavu prvo u svetu, a potom i kod nas (kao da je to nešto novo). Kod nas u Zadruzi imamo veoma lepo i korisno drvo. Zove se vrba. Svuda u svetu ona je ukrasno drvo, ali kod nas ono rađa grožđe. Čim radnici počnu da traže svoja prava ili plate neko iz Uprave Zadruge im obeća da će to biti ubrzo – čim na vrbi rodi grožđe, a možda i pre, čim na k…u nikne nokat. Čiji je organ u pitanju ne znam, ali mora da je jako bitan. (dalje…)

Idem ja tako ulicom kad začuh glas: “Seko daj neki dinar!”

Pomislih, vreme je da se šišam. Počeše prosjaci da me oslovljavaju sa „seko“. Možda bi trebalo da pustim bradu. Jeftinije je. Ne šišam se još, a niti se brijem! Nit’ pare frizeru, niti trošim na brijače!

Prenu me iz misli ponovo: “Seko, bre, daj neki dinar! Au, kume, kolika ti kosa!? Pa što se ne ošišaš?”

“Ma nemam pare, batali me!“- odbrusih mu. A, moj novi kum mi reče: „A da ti ja platim šišanje kad već nemaš?“

Lepo me je nasmejao. Dadoh mu neku situ. Toliko bar vredi jedno smejanje. Ma vredi više, ali i on je bio zadovoljan onim što je dobio. (dalje…)