Zadružni konj

Već pet godina radim u Zoo-vrtu. To je za mene slika idealnog društva. Za razliku od spoljašnjeg sveta ovde majmuni ne jure preko zebre da bi oduševili ćurke i da bi ih stavili u mečku. Ovde su sve zveri baš tamo gde treba. Iza rešetaka. Bez prava na elektronsku narukvicu ili status svedoka saradnika.

Ipak, pre nekoliko dana naša mala harmonija bila je narušena. Dovezao sam toga jutra uobičajena kolica sa hranom, pobacao im doručak i zapalio cigaretu. Uznemirila me je tišina. Čeljusti zveri nisu uobičajeno škljocale kao foto-aparati japanskih turista. Prišao sam kavezima i video da životinje nisu ni pipnule hranu. Pomislio sam da spavaju, ali izostalo je hrkanje kao iz Premijerovog kabineta. Bile su budne i besne.

„Hej, ti!“ začuo sam neki prozukli glas „Dođi ovamo! Treći kavez levo. I Kosovo i Evropa.“

Bio je to papagaj Cvetko. On je dugo bio u vlasništvu jednog našeg političara, pa je stoga svaku rečenicu završavao sa „I Kosovo i Evropa“. (dalje…)

Toga dana shvatio sam da sam već čitavu godinu u kreativnoj blokadi. Pisci obično imaju problem „drugog romana“. Ja sam se mučio sa prvim. U krugovima antirežimske omladine stekao sam popularnost kao autor kontroverzne kolumne u kojoj sam napadao sve one koji su lepši i pametniji od mene. Kao i modernu pošast rijaliti programa. Šira javnost me je upoznala kao učesnika jednog rijalitija u koji sam ušao da bih pokazao koliko ga ne volim. Otprilike sam se poneo ka njemu kao ka mojoj bivšoj ženi.

Ipak, već mesecima nisam spustio prste na tastaturu. Čak ni srednji. Da bih olakšao sebi, otišao sam u svoj VC i seo u pozu Rodenovog „Mislioca“. Posmatrao sam jednu tačku između mog palca na nozi i mrtve bube. Razmišljao sam o sudbini kineskih pandi i Pikasovoj Saskiji.  I tada se dogodilo čudo! U mojoj glavi se nakon dužeg vremena rodilo nevreme. Ideja! Crven u licu zbog uzbuđenja koje me je preplavilo potrčao sam za laptop. Nisam gubio vreme na toalet-papir jer sebe smatram pionirom elektronskog doba. (dalje…)

Kada sam ga prvi put video stajao je ispred vrata moje pekare sa prislonjenim uvom. „Lopov u po bela dana?“ pomislio sam. No, lopovi koji kradu po danu nose mnogo bolja odela i akten-tašne a vode i gorile sa sobom. Moj tajanstveni posetilac nije imao ništa od toga pa sam naglo otvorio.

Kada je ustao sa poda predstavio mi se je i rekao da je on agent naše kuće za zaštitu autorskih prava muzičara i da je došao da mi naplati muzički dinar. „Gospodine, ja u svojoj pekari puštam samo klasiku. Da vas nije možda Mocart poslao?“

Ipak, nije pokazao razumevanje i ispostavio mi je račun dug kao „Trans-Sibirska“ kompozicija. Sutradan je došao opet i naplatio mi isto. Morao sam da zatvorim pekaru.

Nakon prvog dužeg spavanja posle mnogo godina, još bunovan otvorio sam vrata. On! Naplatio mi je muziku sa sata koji me je budio. (dalje…)

Jednoga dana bilo mi je dosta! Platio sam jednog novinara i kamermana i poveo ih da zabeleže tu bruku. Uleteo sam na vrata te apoteke preskačući stepenike.

- Aha! Sad ćete da vidite! Doveo sam sedmu silu da javnost vidi kako se odnosite prema mušterijama.

- Izvolite gospodine – reako je apotekar, živi dokaz da je Bela Lugoši imao srpske potomke.

- Ne pravite se ludi! Znate da danima dolazim kod vas tražeći lekove za pluća, srce, pritisak, kapi za oči a vi ništa bre nemate! Bruke jedne belokošuljaške!

- Gospodine, dozvolite mi da proanaliziram situaciju. Reklama za našu apoteku napisan je veoma sitnim slovima. Da su vama kapi za oči ili naočari potrebne ne biste mogli ni da pročitate tako nešto. (dalje…)

 ***

Juče je obeležen Dan žalosti. Dan kao i svaki drugi.

***

Kupovna moć nam je takva da sve kupujemo na džak. Džak na glavu, pištolj u ruku pa u prodavnicu.

***

Kupio sam profesorovu knjigu. Jeste malo skuplja ali je u cenu uračunata i ocena.

***

***

Bolujem od neizlečivog oblika depresije. Imam kompleks dinarske vrednosti. (dalje…)

„Opet neki popis!“ zagrmeh tog dana kada sam na vestima čuo da je država započela popis stanovnika. Na to se moj otac šeretski nasmeja pa reče „E pa glasali ste. Bila vam je loša ona država za koju ste pričali da špijunira svoj narod. Evo vam sad ova, koja od svojih građana javno dolazi do informacija. Pa ti vidi kad ti je bilo lakše!“

„Tata, a jel Država nema „Fejsbuk“? upita me moja ćerkica.

„Zašto to misliš, dušo?“

„Pa ako ga ima,  što je lepo svi ne dodate za prijatelja i tako može da dobije sve informacije o vama.“ (dalje…)

A kad su svi poslanici dobili po auto, demokratija je postala autokratija!

U kancelariji u kojoj vlada kućna atmosfera za stolom sede dva muškarca i dve žene. Mladić u teget odelu i sa bež kravatom ustaje, vraća naočari sa vrh nosa  duboko do očnih duplji i čita saopštenje.

„Poštovani učesnici tendera, pre saopštavanja odluke o prodaji ove firme, želim da vam se zahvalim na učešću i poštenom radu. Sama organizacija tendera za ovo (dalje…)

 ***

Amerikanci su za predsednika na izborima izabrali crnca. Da izvuče stvar!

***

„Demokratija je bila dobro zamišljena, i još uvek je zamišljena!“